„Kako da krenem u neki novi život kada je sve tako komplikovano?” “Imam puno odgovornosti prema deci, partneru, roditeljima, poslu i ne mogu sada sve to da srušim… “ “A i okruženje u kojem živimo me stvarno u tome onemogućava…” Poznato vam je, jelda? Tako biste rado nešto promenili ili uradili, ali čim vas obuzme malo entuzijazma…
Puno se ovih dana razgovara na temu ljubavi, jer nam je opet stigao taj „čuveni praznik ljubavi“ – Sveti Valentin. Ili Sv.Trifun. U suštini, manje je bitno o kojem i o čijem je prazniku reč, nego da se podsetimo na – neophodnost ljubavi u našim životima. A ona treba da bude deo nas valjda svakoga…
U mojoj porodici je ovo pitanje oduvek bilo ključno. Kada god mi ta misao dođe, vidim mog oca koji mi postavlja to pitanje (naročito u doba uspona mog pubertetskog ega kada negde zabrljam): „Ana, da li je bitna forma ili suština?“ Oduvek otrežnjujuće. Elem, jedna zgoda na tu temu, koja je meni veoma draga, dogodila…
Šta je to što nas pokreće da u životu uradimo ono što volimo ili da učinimo određene korake? Vrlo često kažemo da bismo za našu decu učinili sve, za naše voljene bismo otišli na kraj sveta, da nam ništa nije teško kad je reč o našim prijateljima itd. U osnovi bi trebalo da nas motivišu…
Uloge koje imamo u svakodnevnom životu su obično složene. U isto vreme smo i neko ko zarađuje novac za život i brine da ga ima dovoljno, u ulozi smo roditelja, gradimo karijeru… Takođe smo i supružnici, poslovni partneri… Sve te uloge su odgovorne i različite. I zahtevaju da im se posvetimo. Budžet vremena koji…
Kada nam život na sto stavi teške karte, fakte koje je teško prihvatiti a nemoguće promeniti, možemo da ih interpertiramo po svojoj volji, za svoje dobro. Da je od same činjenice važnije to kako je mi svatamo, pokazuje iskustvo diplomirane pravnice, Beograđanke Ane Čizmić, koja je tešku bolest razumela kao jasan znak na putu samospoznaje……