Uloge koje imamo u svakodnevnom životu su obično složene. U isto vreme smo i neko ko zarađuje novac za život i brine da ga ima dovoljno, u ulozi smo roditelja, gradimo karijeru… Takođe smo i supružnici, poslovni partneri… Sve te uloge su odgovorne i različite. I zahtevaju da im se posvetimo.
Budžet vremena koji imamo na raspolaganju u jednom danu, da bismo odigrali sve naše uloge, veoma je ograničen. S obzirom na to da se u ispunjavanju svih tih obaveza vrlo često nađemo u neskladu sa vremenom, to nas izbacuje iz ravnoteže i kreira plodno tlo za – stres.
Pritom, mi zapostavljamo jednu veoma važnu osobu u svom životu – sebe. Svoje pravo ja.
To nas dovodi do raznovrsnih problema: ne osećamo se dobro, osuđujemo sebe zbog onog što nismo postigli, nervozni smo… Osećamo da nam je potrebno nešto novo, promena… da – okrenemo list. A onda slede pitanja: Da li baš moramo? Da li to iskreno želimo? A šta to podrazumeva? Kako ću ja? Da li su vam ova pitanja poznata?
Što se mora, nije teško
Kada postanemo svesni da bi nam neka novina prijala, teško nam pada da baš u tom trenutku okrenemo list i krenemo dalje. Na scenu tada stupaju naši strahovi, kojima naš um velikodušno prepušta glavnu ulogu i još im pomaže u kreiranju svih mogućih negativnih scenarija i daje odgovore na pitanja ubeđujući nas da baš ne bi bilo dobro da nešto preduzmemo. U tim trenucima često sebi kažemo: pa to je teško. A šta ako ne uspem? Nisam dovoljno jak/strpljiv/vešt/istrajan da to uradim.
Sve to nam zapravo služi kao odlično opravdanje da ostanemo u našoj komfor zoni, u kojoj nam je sve poznato. Čak i kada se u njoj ne osećamo dobro, deluje nam da je to poznato manje zlo od toga da možda ne uspemo u promeni i smatramo da znamo šta radimo. Tako nam kaže naš um.
Suština je da su naši strahovi samo naše misli i kada im pridamo tako veliki značaj i samo razmišljamo o njima, oni nam preuzimaju život, koji nam potom predaje bar deo onog scenarija koji nam se svakako ne sviđa i koji ne želimo.
Preskočimo prepreku, i nije neka
Vrlo često nam je potrebno da trčeći kroz život „naletimo“ na neku životnu prekretnicu, na neki znak koji veoma jasno stoji ispred nas i tada shvatamo da je upravo to trenutak da okrenemo novi list života i nešto učinimo da sebi olakšamo i ulepšamo život. Prekretnica ne mora biti nešto najstrašnije što nam se desilo u životu, ali neretko sebe, od silnih strahova i uverenja kojima smo preokupirani, dovedemo do alarmantnih situacija.
Deo nas koji nam takođe vrlo „uspešno“ pomaže da ostane sve po starom je i naš ego. A to je onaj deo nas koji mnogo voli da uvek budemo u pravu i pritom ne vodi računa o tome da li smo mi dobro. Naš ego nipošto ne voli da mi izađemo iz pomenute zone komfora. On nas ohrabruje da ostanemo na starom putu, jer to zna – to mu je poznato. Ego i strah se onda nadmeću na pozornici našeg života ko će da da veći doprinos kako bi sve ostalo po starom.
Veliki udeo igraju i uverenja sa kojima smo odrasli i sazrevali. Ona su takođe kočnice koje nas sputavaju da okrenemo list. Ta uverenja su najčešće, pored ostalog, usko povezana sa očekivanjima drugih u odnosu na nas i ona su uzrok nesklada u nama, jer nam je usađeno da nešto „moramo“ da ispunimo, zato što se to od nas očekuje.
Na primer, od savremenih žena se danas očekuje da rade i zarađuju novac (često kako bi bile nezavisne), ali i da budu uzorne supruge i obavljaju sve kućne poslove i da se ostvare kao majke i da sve te uloge podjednako savršeno odigraju. Drugim rečima, razne vrste pritisaka nas opterećuju i izbacuju iz ravnoteže i pitanje je kakve sve posledice to može da ostavi na naš život.
S vetrom u leđa, dalje
I – kako da okrenemo list? Gde da započnemo? Da li postoji način? Kako da pojednostavimo stvari?
Postoji mnogo različitih alata pomoću kojih možemo da započnemo i svakako nam je lakše da se pokrenemo ako ti alati ne deluju suviše komplikovano. Jedan od takvih alata je i kreiranje afirmacija. Kako to funkcioniše? Prvo je potrebno da osvestimo negativna uverenja, odnosno misli koja caruju u našem umu. Na primer, misao kao što je „Ništa mi ne ide od ruke“ bismo mogli da preformulišemo u: „Sve što započnem završavam sa lakoćom i baš onako kako treba. Život me voli i podržava“.
Nije nerazumljivo, ali nas buni činjenica da to ne odgovara realnoj situaciji i nije nam jasno kako to onda može da nam pomogne. Po metodi Lujze Hej, ono što mislimo kreira našu budućnost. Svaka naša misao, bilo pozitivna bilo negativna, utiče na ishod u budućnosti i mi smo ti koji imamo moć da promenimo svaku našu misao. Na koji način?
Naše misli utiču na naše emocije i one kreiraju određenu vibraciju koja privlači slične vibracije i samim tim i događaje i ljude u naš život. Tako, ukoliko je naša vibracija pozitivna, ona će nam privlačiti i pozitivan tok događaja. To je bitno da znamo kada kreiramo afirmaciju sa pozitivnim kontekstom. Samim kreiranjem mi pokušavamo da probudimo naše usnule pozitivne vibracije kako bismo privukli željeni rezultat.
Mi smo ključari vrata naše sudbine
Ne postoji recept kojim se prepisuje dnevna količina i dinamika kreiranja afirmacija. Ideja je da nam način razmišljanja u smeru rešavanja izazova na našem putu postane životni stil.
A u tome nam može pomoći upravo promena našeg misaonog konteksta.
Jer, baš tada nam padaju na pamet najneverovatnije ideje kao rešenja za probleme koji su nam do juče izgledali gotovo nerešivi. S druge strane, da bismo kreirali novu naviku, treba nam bar 21 dan kako bi i naš um prihvatio novinu, te se preporučuje da se afirmacije koje koristimo ponavljaju bar 30 dana da bi imale efekta. Potrebno je takođe imati i strpljenja, jer se efekti ne vide odmah, iako bi nam to bilo poželjno – da imamo instant rešenje.
Afirmacije su samo jedan od alata i iskustvo kaže da su veoma korisne za naš novi početak, za željeno okretanje lista, da shvatimo da smo upravo mi ti koji imamo ključ od novih vrata našeg života i da smo otključavanjem i otvaranjem vrata zakoračili na jedan novi životni put, mnogo lepši, veseliji i zdraviji.
ANTRFILE:
Vreme je za – okretanje lista
Svi mi smo okupirani našim svakodnevnim životnim obavezama i to naročito kada se naše uloge umnože tokom godina, i kada…
- naša ljubavna partnerstva prerastu u zajednički/bračni život
- studiramo, zaposlimo se, gradimo karijeru
- postanemo roditelji
- brinemo o našim roditeljima, braći i sestrama itd.
Milion puta smo se na kraju dana pitali: „Šta je ovo? Je li ovo to – život? Gde je tu kraj – kada prestaje ova jurnjava? Kada uživamo u životu?“
Časopis “Živeti zdravije”, br. 75, septembar 2015.
