Kada nam život na sto stavi teške karte, fakte koje je teško prihvatiti a nemoguće promeniti, možemo da ih interpertiramo po svojoj volji, za svoje dobro. Da je od same činjenice važnije to kako je mi svatamo, pokazuje iskustvo diplomirane pravnice, Beograđanke Ane Čizmić, koja je tešku bolest razumela kao jasan znak na putu samospoznaje…
Dva stresa, svaki po maksimalnih 100 bodova. Nekako je uvek lakše kada na situaciju koja nam je bila teška gledamo unazad, sa naknadnom pameću. Svesna sam da je rak, u mom slučaju rak dojke, ozbiljno oboljenje i daleko sam od toga da ovim potcenjujem opasnost od njega, ali posle svega kroz šta sam prošla i posle rada na sebi, radije se prema tome odnosim kao prema nezdravosti.
Relativno mlada, sa 25 godina, rodila sam devojčicu koja nije bila dobro i, nažalost, preminula je četiri dana nakon rođenja. Jedna veoma teška situacija za mene. Bebu nismo nikada doveli kući, to je bio gubitak deteta. Lekari i svi oko mene su imali stav da treba ići dalje, da se to dešava, da sam mlada i da ću sigurno roditi živu i zdravu decu. To se na svu sreću obistinilo, ali činjenica je da sam mnogo toga potisnula duboko u svoju dušu i nastavila dalje. Rodila su se moja divna deca i moj život su pratili normalni usponi i padovi kao i sve ljude oko mene. Ili je bar tako izgledalo. Još jedna veoma kritična situacija u mom životu, koja je sigurno imala uticaj na moje emotivno stanje, bio je razvod. Potpuno je tačna činjenica da nijedan razvod nije lak. Moram da kažem da nije bilo tu teških problema i ja danas sa bivšim suprugom imam odličan odnos, ali period pre i posle razvoda su pratile veoma jake emocije.
Jedna prijateljica doktorka, psihijatar, mi je rekla da se ove dve situacije na skali stresa od 1 do 100 bodova računaju svaka po 100 bodova, a naš organizam je baždaren da podnese stres do 100 bodova.
Hvala – raku. Uvek je bilo tako da problemi mogu da se prevaziđu i uvek sam gledala da sve rešim u najkraćem mogućem roku. Deo tog stava je “ja to mogu” varijanta, koja je načelno veoma dobra, ali ono što se meni desilo je da nisam nijednog trenutka stala i oslušnula svoje telo i svoju dušu. Sada sam naučila da je to važno i da se treba otvoriti sebi i slušati unutrašnji glas. Naučila sam da, kada se suočimo sa zdravstvenim izazovom, postaje bitno da li osluškujemo sebe.
Iz ove perspektive gledano, kažem hvala raku i smatram da je to najbolja stvar koja mi se desila i koja mi je pružila šansu da kreiram novi, divan život.
Iz tadašnje perspektive cela situacija je bila apsolutno zastrašujuća. Prvo saznanje da u meni postoji nešto što potencijalno nije dobro i da treba da se odstrani izazvalo je prvo šok i nevericu, a onda strah. Zašto baš sad? Zašto baš meni? Zar uvek moram ja da budem te sreće da kada ugledam svetlo na kraju tunela, nešto mora da me poklopi? Šta ću sad? Da li imam pravo na sreću? Kako dalje?
Kako sam donosila najvažnije odluke. Kao što sam pomenula, ja sam neko ko je uvek usmeren na rešenje, te sam tako i donosila odluke – tražila sam odgovore na pitanje šta je sledeći korak da bismo razrešili situaciju. Prvo je bila operacija, drugo su bili histopatološki nalazi tumora, pa terapija. Nakon operacije je, na osnovu tih nalaza, usledila kompletna paleta onkološke terapije, pa samim tim i hemoterapija i zračenje. Odluku o tome kakva će biti terapija doneo je konzilijum lekara, ali odluku da ću nastaviti tim putem sam donela sama. Prethodno sam bila na konsultaciji kod moje doktorke, koja me i danas vodi, i ona mi je vrlo lepo objasnila zašto je potrebna kompletna preventivna terapija i da mi to povećava šanse da se rak ne ponovi. Glavna njena poruka je, opet, bila da sam zdrava žena i da ću i nakon završene terapije biti zdrava. Nisam imala dilemu da li treba ili ne treba da se podvrgnem celoj terapiji i isto tako bih i danas odlučila.
Odlučujući momenti na stazi isceljenja. Godinu dana pre operacije doživljavala sam velike promene raspoloženja, od trenutaka kada bih se osećala divno, do trenutaka u kojima bih bila tako uznemirena da gotovo ništa nije moglo da me umiri. Dakle, velike emotivne oscilacije su tada bile deo mog života i to mi je jako smetalo. Jedna situacija rasprave sa prijateljem, u kojoj sam se osećala veoma neugodno, a nastavila sa dokazivanjem da sam u pravu, bila je kap koja je prelila čašu. Griža savesti koja me je obuzela bila je tako jaka da sam znala da je upravo to trenutak kada moram nešto da uradim. To je trenutak kada sam u ruke uzela papir koji mi je ostavila prijateljica, a na kojem je zapisala naziv filma Lujze Hej – “Ti možeš da izlečiš svoj život”. Uključila sam kompjuter i našla film i od tog trenutka moj život se u potpunosti promenio. Otkriće da treba da naučimo da više volimo sebe je bilo otkrovenje za mene. Pristup Lujze Hej je bio nešto što je meni u potpunosti odgovaralo – da mi svojim mislima kreiramo naše živote, da ono što mi verujemo o svom životu postaje naša istina, da nam se vraća ono što dajemo i da smo svi vredni ljubavi i da je prihvatanje nas samih takvih kakvi jesmo ključ pozitivnih promena i napretka. Pored toga, veza uma i tela je okosnica njene filozofije. Lujza Hej, kao neko ko preko 30 godina predaje i podučava o metafizičkim temama, objašnjava da svaka nezdravost (na engleskom “dis-ease” – neugodnost) ima svoje uporište i u našim mislima i uverenjima. Sebe sam potpuno pronašla u njenom objašnjenju uzroka raka, a to su duboka ozlojeđenost i ogorčenost, duboko skrivana tajna koja razjeda biće.
Ključ je u vama. Hoću da istaknem nešto veoma važno: sve to mi je omogućilo jedno novo otvaranje prema svetu i životu uopšte. U moj život su ušli mnogi divni ljudi koji su ga svakako obogatili, uneli u njega mnogo topline i ljubavi. Čitav jedan novi svet je sada preda mnom i to me čini srećnom.
ANTRFILEI:
Ana Čizmić je rođena u Beogradu, a zahvaljujući divnim životnim putevima, školovala se u Nemačkoj i Švedskoj. Govori engleski, nemački i švedski jezik. Po struci je diplomirani pravnik, specijalista poslovne psihologije. Desetak godina je u poslu iz oblasti HR-a (Human Resources) i ima bogato iskustvo u radu sa ljudima u korporativnom kontekstu.
Kvalifikovani je HYL trener i neko ko daljim radom na sebi i sa drugima želi da ide dalje u ličnom razvoju i napretku.
Mudrost deteta
U trenutku kada sam dobila dijagnozu i izašla iz ordinacije, čula sam se telefonom sa svojim sinom, koji ima 14 godina i koji mi je u tom trenutku rekao da je znao da će mi svi prethodni pregledi biti dobri i da je predosetio da na ovom nešto neće biti kako treba, ali da se ne brinem, jer će sve na kraju biti aspolutno dobro.
Anine poruke onima koji imaju sličan problem…
Prvo bih rekla da nikada ne gube nadu u ozdravljenje i isceljenje, bez obzira o kojem se zdravstvenom izazovu radi.
Zatim, poručila bih im da stvarno vole sebe i da se okrenu malo sebi i svojim potrebama. To nije sebičan čin kojim udovoljavamo našem egu, naprotiv, to je čin ljubavi kojim mi učimo da negujemo sebe i svoju dušu.
Važno je takođe da pažljivo slušaju sebe i svoje telo, uvek tu ima neka poruka za nas – šta da uradimo, sa kojim problemom treba da se suočimo, kako da ga rešimo, itd.
Mi stvarno imamo moć – moć da promenimo naše misli, a sa njima i našu sliku nas samih i sveta oko nas i da time unesemo više sreće, radosti i ljubavi u naš život.
Časopis « Živeti zdravije » br. 73, jun 2015. godine
